12. avgust 2024 – Izgarali smo proteklih dana navijajući za naše sportiste na Olimpijskim igrama, živce potrošili, ali za to, naravno, nećemo biti nagrađeni. Ne može i nama i onima koji će se pojaviti na balkonu. A izgleda da ni država nije ozbiljno računala s tim, mada je od prognoziranih deset osvojeno pet medalja, pa i za njih će pare morati da se namaknu iz budžetske rezerve.
Odmah na početku da se razumemo; ovo piše ljubitelj sporta i strastveni navijač svih reprezentativnih selekcija i pojedinaca, bez ikakve ograde, za to je da se uspeh na sportskom polju nagradi. Da bi se do njega došlo moranje su godine odricanja i naporan rad, a i nesporno je da je uspeh pojedinca ili reprezentacije, pogotovo na Olimpijadi, promocija države.
Samo je i pitanje kako i koliko će osvajači medalje biti nagrađeni, da li smo toliko bogata zemlja ili iza svega stoji nešto drugo.
Pored toga što naši sportisti koji kući donesu zlatnu medalju sa Olimpijskih igara dobijaju 200.000 evra, njih kada za to dođe vreme čeka i nacionalna penzija, koja je oko 250.000 dinara mesečno. Pravo na nacionalnu penziju imaju i oni koji osvoje srebrnu i bronzanu medalju, oni od države dobijaju oko 210.000 za srebro i oko 168.000 dinara za bronzu.
Nije ovo ništa novo, dodeljivanje nacionalnih penzija počelo je 2006. godine, na predlog tadašnjeg ministra kulture Vojislava Voje Brajovića, jer osim sportista nacionalne penzije mogu da zasluže i umetnici i stručnjaci u kulturi, ma šta to značilo. Ove penzije su ukinute 2013, pa su ponovo uvedene 2021. na predlog tadašnje ministarke kulture Maje Gojković. Poslednja izmena uredbe koja to reguliše bila je 28. juna ove godine, kada su potvrđeni iznosi koje možete da vidite gore.
Inače, kao glavni uslov da sportisti dobiju primanja u starosti u Uredbi o nacionalnim sportskim priznanjima i novčanim nagradama je navedeno osvajanje zlatne, srebrne ili bronzane medalje na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi, svetskim i evropskim prvenstvima u olimpijskim i paraolimpijskim sportskim disciplinama i svetski rekord u olimpijskim i paraolimpijskim sportskim disciplinama, kao i učešće u finalu Dejvis kupa ili FED kupa Međunarodne teniske federacije.
Kad već bi pomenuto ovo poslednje, Novak Đoković se, odmah je javljeno, svoje nagrade za zlato na Olimpijadi odriče u humanitarne svrhe. Nije potvrdio, ali ne sumnjamo. O penziji, verovatno, nije ni razmišljao. A 200.000 evra će da dobije i Troicki, ako ni za šta drugo a ono za tih nekoliko psovki koje mu je Novak uputio kad mu nije išlo.
A i ta uravnilovka… Za neke, recimo strelce, vaterpoliste, taekvondoiste, to su velike pare, za druge je to sića u zadnjem džepu, bez uvrede za Đokovića ili Jokića, oni su to što imaju s pravom, neko bi rekao – krvavo stekli.
Od Srbije veće nagrade za olimpijske medalje imaju samo Singapur i Hong Kong, državice za koje se sigurno ne može reći da su sirote. I Izrael, ali to je već neka druga priča.
Sjedinjene Američke Države, recimo, koje su imale najveći broj osvojenih medalja, za zlato daju 37.500 dolara, srebro je 22.500, a 15.000 bronzana medalja, a domaćin Igara Francuska njihove šampione nagrađuje sa 80.000 evra.
Mnoge države, poput Velike Britanije, Norveške i Švedske, njihovim takmičarima ne obezbeđuju nikakve novčane nagrade. Osvajanje medalja se tretira kao čin patriotizma koji ne može da se iskaže novcem, kažu Skandinavci, ali šta oni znaju.
Neke zemlje su kreativnije u nagrađivanju osvajača medalja, pa tako Poljska njihovim nosiocima olimpijskih odličja daruje „vaučer za putovanje na odmor za dve osobe u vrednosti od više od 20.000 evra i sliku uglednih i talentovanih poljskih umetnika“.
A neki drugi, kao recimo Kazahstan i Filipini, svoje donosioce olimpijskih medalja nagrađuju stanovima. Kazahstanci za zlatnu daju trosoban, za srebrnu dvosoban i za bronzanu jednosoban stan.
Možda se moglo razmisliti o tome i kod nas, neki „stančići“ u Beogradu na vodi za osvajače medalja, ionako ih ima koji zvrje prazni, čekajući kupce, ponestaje starkleta i pevaljki i „kontroverznih biznismena“ da tu pazare „gajbe“. Ali, to bi bilo, po onoj „mnogo je, kume“…
Svedoci smo da se sport poslednjih decenija izvrgao u industriju, i to vrlo profitabilnu. Plate sportista, u pojedinim sportovima – mora da se naglasi, otišle su u nebesa, nagrade na prvenstvima i turnirima takođe. Mali problem, gledano s naše tačke gledišta, jeste što sav taj silan novac stiže u „tom svetu“ od sponzora, privatnih kompanija pa i pojedinaca, televizijskih prava… Slabo tu nešto države finansiraju, a ne odriču se ni poreza, kamoli nešto drugo.
A i za olimpijske medalje, očigledno, dobro razmisle, koliko će da daju.
Nemajući kud, kada se videlo da su i vaterpolisti uzeli zlato, Vlada Srbije je juče usvojila uredbu kojom se sredstva za ovu namenu prebacuju Ministarstvu sporta iz budžetske rezerve. Vaterpolisti su tu, da se razumemo još jednom, najmanje krivi, ama… Što reče neko „da se nacionalni stadion napuni vodom i da se stave dva koša“.